Kad s’ večeri sumrak tiho pada,
nad ravnicom moga rodnog Srema,
zaleluja mojom dušom čežnja,
što me više tu ko nekad nema.Tad sećanja poteku ko reka,
davni snovi ko mladost daleka
još su bliski i žive u duši,
neće vreme sećanje da sruši.Miris trave sveže, pokošene,
jasmin cveta, budi uspomene.
Miris lipe gde god da sam sada,
duši setnoj prizove sećanja.Zrelo klasje kao dukat žuti,
želi snove ko plašt razgrnuti,
rasuti ih po ravnici Srema,
da zaboli svaka uspomena.
A već boli, ne treba još jače,
duša cvili, a srce mi plače.Sanjam jutro, čempres kraj prozora,
to sve sad je uspomena bolna,
što me vraća u te dane sreće,
koji nikad oživeti neće.Roj pahulja sećanja mi vraća,
toplu sobu dok pucketa vatra.
Zora sviće, otpozdravlja noći,
sve je snežno dok priroda sneva,
beli veo Laćarak odeva.
Pokraj Save šiblje, promrzlo do bola,
sve je tako hladno kao duša moja.I lik majke treperi mi stare,
umorna je, sva svela od jada,
samoća je grli kao mi nekada.
Sad od čežnje priča sa slikama,
čini joj se ko da je sa nama.
Gleda slike iz ranog detinjstva,
lice njeno od sreće zablista.
Priseća se kad smo mali bili,
kakvu smo joj radost donosili.
Ređa slike razgovara snima,
presrećna je s’nama u mislima.
Suze klize, kvase njeno lice,
ja te želim majko, najdraža starice.
I ja patim majko, bol mi dušu slama,
i ja sam ti isto, kao i ti sama,
i moja je tuga kao more duga.
Jelica Malenić,
februara, 1998.god.
Posebnu zahvalnost dugujemo učiteljici Ružici Spasojević koja je ovu i ostale pesme objavila u Zborniku pesama o Laćarku 1998. godine. Ovaj Zbornik je posvećen 265. godišnjici rada osnovne škole u Laćarku (1773. – 1998.)
