Približava se vreme oktobarsko-novembarskog obeležavanja godišnjice pobeda u Drugom svetskom ratu. Nažalost ona, godišnjica, sve više bledi, nestaje. Dugovi se ne izmiruju. Žrtve su sve svoje obaveze odavno izmirili, a mi prema njima ostali ne samo dužni, već obeležavanja oslobođenja proterali na groblja, zamotavali ga u otcrane fraze „da se ne zaboravi“, umesto da pod svodovima skupština opština, posebno u Sremu, uz horska pevanja stalno podsećaju, opominju na to šta radimo i gde idemo. Ovo je jedna od priča iz tragedije jednog vremena. Letnje je doba. U kući domaćina Rajka Šuljmanca svečano. Dan lep, vrši se žito. Sav komšiluk dignut na noge, muški deo upregli konje i idu na njivu gde je mašina vršalica, idu po džakove ovršenog žita. Ženski deo sa posebnim stajlingom, keceljom, osmehom, samo njima svojstvenom vedrinom, u kući pripremaju gozbu za žeteoce, ručak i kolače. Ispod starog duda veliki sto, beli čaršav, na njemu satljik sa rakijom, poslužavnik sa čašicama neke posebne roze boje. Jelena ima tek nepunih pet godina, skakuće sa svojim vršnjacima po avliji, radost obuzela sve generacije u domu Šuljmanaca. Deda Rajko sprema poseban i poslednji set
džakova za žito. Odlazi i on na njivu. Tamo su već njegovi sinovi Gaja i Neca. Treći sin Pavle, Paja, otac male Jelene, je u zarobljeništvu, u Nemačkoj. Deda Rajkova mati, Jelenina prabaka, ima ulogu da otvara i zatvara kapiju kada neki od komšija dođe s kolima punim džakova ovršenog žita. Ona to revnosno radi. Jednom pokušava da zatvori kapiju, ne ide. S druge strane neko gura, ne dozvoljava. Osoba obučena u svečanu okuptorsku unifromu s dva žandara, puškama i bajonetima na njima, ne dozvoljava da se kapija zatvori. Crna trojka. Tajac, ulaze u avliju. Jelenina mati Koja priskače… „Gospodine, izvolite na jednu rakiju, mi danas vršimo“. Glavni nabusito odgovara: „Ne, ako imaš četku očetkaj mi ovo odelo od prašine“…. Koja drhtavim rukama četka. Odjednom je graju zamenila grobna tišina. Naređuju da niko ne sme napustiti dvorište, niti u kuću ući. Počinju premetačine u kući i oko nje. Traže… Prabaka Jelena nekako „natraške“, polako odlazi do kotobanje, pa sena, krije se iza debelog stabla starog oraha, i tako krijući se dođe u susedni šor, obavesti jednog od meštana da hitno ode na njivu i saopšti da su u njihovoj kući crne trojke. Deda Rajko i sinovi. Neca je predratni student tehnike, učesnik demonstracija 27. marta 1941. pripadnik naprednih ideja i novog pokreta. On odlučuje da odmah krene put Fruške gore i partizana. Deda Rajku teško, predlaže i drugom sinu Gaji da i on krene. „Ne, ja neću, jer ako i ja odem pobiće Lalinu (Pajinu) decu, zapali će nam kuću“. Stižu kući Rajko i Gaja. Mala Jelena posmatra scenu. Nema osmeha, prvi put da joj se deda i sric ne obraćaju, ništa ne kažu. Sve oči su u njih uprte. Jelenu su sklonili na ulicu da ove scene ne gleda. Sela je na neki panj pred kućom. Izlaze trojica nezvanih gostiju, uperivši puške u deda Rajka i sina Gaju. Deda Rajko ide uz kuće, a Gaja sa strane koja je bliža maloj Jeleni. Jelena otvorenih očiju gleda ih, ništa joj ne kažu, primeti kako stricu Gaji palac desne ruke stalno drhti i dodiruje kažiprst ruke. Taj drhtaj je tragedija onog doba. Šta su otac i sin razmišljali tih trenutaka kada su poslednji put prolazili svojim Sremačkim šorom. Misli teže od bilo kog fizičkog naprezanja. Otac i sin… više se vratili nisu, završili su u Vukovaru, na strelištu Dudik. To se, gospodo ovog vremena, zaboraviti NE SME. Dužni smo im premnogo, to ne zastareva, jer su takvi nama Slobodu doneli žrtvujući sebe i svoje. Svaka kuća u Sremu imala je svoj udeo u tragediji jednog doba. Mala Jelena je u međuvremenu škole visoke završila, postala doktor istorijskih nauka i udala se za velikog istoričara dr Čedomira Popova dugogodišnjeg predsednika Matice srpske. Dragi moji Laćarci, ne dozvolite da se zaborave Rajko, Gaja, Marko, Branko, Milinko, Uroš, Djorđe, Ilija, Mara … imena čitam sa spiska žrtava fašističkog terora u centru sela. Svako od njih je priča za sebe. Miroslav Mika Antić: „U Sremu ne žive živi, već preživlei“. Ne dajte da se dug prema žrtvama za ono što mi danas imamo olako izbriše. Uz poeme, dečije horove, uz himnu tragedije četrdeset i neke, neka se čitaju ove i slične sudbine, sve decenije koje su još pred nama neće ih moći potrošiti. Toliko je tragedija i suza bilo.
***Hvala našem Siniši Korici na ovom tekstu i nesebničnoj pomoći našim vestima već duži vremenski period.
