LAĆARAK PRIKUPLJA SVETLOST
Tvoje srce, zvezda dubinska,
što hramom i burom
vekove budi,
neka je, i dalje,
glasnogovornik glave,
prelepa reč i visoka šuma,
neka u to obilje dobrote
doputuje svet,
tu se nastani,
kraj već rođene reke,
u dodiru krvi,
i neka, kroz njega, prozbori
tvojim jezikom.
Neka te, deca tvoja, naslede
suštinom zavičaja,
blagim žilama i običajima
da o slobodi
misle s razlogom.
Neka se godišnja doba
pokore tvom cveću,
pođu, u četiri reda,
tvojom ulicom,
i neka shvate
da ispred tebe
niko koračati ne može.
Započeo si divno putovanje,
ogrnut žitom i livadama,
jesenjim svircima,
svadbama u belim lađama
koje krstare Panonijom,
zelenom ranom zemlje
što se otima i upravlja.
Pokrenuo si svoje radnike,
kao vetar cvetove,
u drukčije zamahe,
među pilane i među knjige,
u mudrost, u glas, u san.
Otvorio si gvozdeni zastor
na ulasku u drugi dan:
tu si video ptice i lovce
kako nišane jedni na druge,
video tišinu
samo na stranputici,
čitao oganj i buru
i pronalazio oči svoje
na putu što se otima dimu.
Jovan K.Radunović,
novembra, 1986.god.
Posebnu zahvalnost dugujemo učiteljici Ružici Spasojević koja je ovu i ostale pesme objavila u Zborniku pesama o Laćarku 1998. godine. Ovaj Zbornik je posvećen 265. godišnjici rada osnovne škole u Laćarku (1773. – 1998.)
