Laćarak – Selo blizu grada sa mnogo toga lepog. Zar ne?
Sudeći po broju terena za basket, ovaj sport je veoma popularan u našem selu. Ipak, ta igrališta su često prazna ili služe za okupljanja neke druge prirode, a ne za bavljenje sportom. Jedno od takvih igrališta je na kraju Železničke ulice u našem selu.
Živimo u čudnim vremenima, a kada se čovek (ako ima dovoljno godina) osvrne iza sebe može da se seti nekih drugih, lepših vremena koja nisu bila tako davno. To nema veze sa tim ko je na vlasti, državom ili bilo čime sličnim, ima veze sa nama, sa odrastanjem naših generacija koje su kao opčinjene modernim tehnologijama. Tako je “pikanje” basketa na kraju Železničke ulice jednostavno zamrlo. Gotovo da se ni ne čuje košarkaška lopta, sem kada se komšija Jovan odluči da ubaci koju kroz obruč a onda razočaran time što nikog nema da ubacuje sa njim ode kući. Nekada se znalo, kada “Stariji” krene ka košu, dok ne dodje (nekih minut i po), tu je već neka ekipa a čim se začuje lupanje lopte po betonu – stižu desetina momaka i devojaka iz kraja. Igrao se basket, satima. Često se dešavalo da nas bude i dvocifren broj na “košu” kako smo zvali i zovemo teren, pa se mi kojima je fudbal bio privlačniji podelimo u dve ekipe i nadmećemo se u najpopularnijoj sporednoj stvari na svetu, dok bar dve ili tri ekipe po tri člana igraju basket.
Danas toga nema. Klupe koje su postavljene služe za ono za šta nikada nisu ni bile namenjene. Drveće koje je posadio “Sused” se posušilo. Mrežice na obruču nema, a zvuk tapkanja lopte na terenu je sve ređi i ređi. Da li nema dece? Nije tačno, tu su. Današnju decu to jednostavno više ne privlači. Radije će uhvatiti WiFi, igrati Fornajt ili šta već današnja deca igraju, nego se baviti sportom.
Stara ekipa se razišla, svako na svoju stranu, omatorili smo. Neki su sa terena otišli pravac u zatvor, jer očigledno nisu mogli da kontrolišu svoju energiju. Drugi su postali ponos celog kraja i rade kao doktori. Treći su pronašli različite izazove u životu i nove poslove. Ima i onih koji više nisu među nama. Ćeta i Mirko su nas prerano napustili i ostavili veliku ranu na srcima svih koji su ih voleli i cele ulice.
Ulice postaju puste, tereni više ne služe svojim namenama a deca imaju neka druga interesovanja u odnosu na nas, koji smo odrastali svi zajedno i trudili se da budemo najbolja verzija sebe. To su ipak bila neka druga (srećnija) vremena.
Zbog toga posebno raduje basket ekipa 3X3 Laćarak, ti sjajni momci koji su ipak odlučili da svoje slobodno vreme iskoriste baveći se sportom. Nadamo se da će o njima tek biti reči a mi ćemo nastaviti da ih pratimo u korak i podržavamo!
-Iz ugla jednog od administratora naših vesti
