Često se setim Sretka Rusina – Srete o kome sam napisao kratak tekst kada je iznenada preminuo. Sreta je bio nastavnik fizike, njegovi đaci, deca, su ga izuzetno voleli. Znao je da na na šarmantan način ulazi u svet Galaksija, da približi fiziku kroz vekove znatiželjnim očima i ušima malih laćaračkih osnovaca. Bio je, kako reče jedna njegova učenica, gospodin nastavnik. Drugi lik, pomenut u ovoj priči, je Branko Svilokos. Zavšio Tehnološki fakultet, bio direktor jednog od OOUR-a bivšeg mitrovačkog „Matroza“, a kasnije direktor fabirke nameštaja „1. Novembar“, Sremska Mitrovica. U jednoj svojoj knjizi zapisao sam sledeći događaj. Vreme, negde osamdesetih godina poršlog veka. Mesto „Matroz“. Branko dolazi kod svog kolege, direktora jednog drugog OOUR-a da uzme neke parpire koji je ovaj ostavio za njega. Sekretarica kaže da direktor nije tu, Branko odgovara da zna i ulazi u kancelariju, papire da potraži. Seda za sto i prevrće po njima.
Umesto kompjuteta u to vreme vladali papiri, stolove zatrpavali. Kod sekretarice nenadano, bez poziva, upadaju trojica nezadovoljnih radnika, svi crveni u licu i traže direktora njihovog OOUR-a, sekretarica odgovara da je direktor na putu. Ne veruju joj, naglo otvaraju vrata i za stolom zatiču direktora drugog OOUR-a Branka Svilokosa. Iznenađenje. Branko ih umiruje,“… momci izvol’te, recite što ste došli“. „Ma nisi Ti nadležan za ono za šta smo mi upali“ u horu odgovaraju zajapureni radnici. „Samo vi recite, možda mogu i pomoći“, teši ih Branko. „Ma, došli smo da jebemo direktora…“. Branko se potom, na ovu temu, oglasio nenadležnim. Treći lik pomenut u mojoj priči je Zoran Kuzminac.
Bio je đak generacije ne samo svoje, već možda i čitavu deceniju naraštaja laćaračkih osnovaca posle njega. Verovatno bio najbolji među nama. Završio Mašinski fakultet, potom bio dugogodišnji direktor mitrovačke Energane. Zoran je takođe nenadano preminuo. Igra slučaja je htela da se s njim na sahrani oprosti Sreta Rusin. Zoranova supruga Zlatica mi je kasnije govorila da je očekivala da se i ja oprostim od njenog Zorana. Međutim, u to vreme bio sam na moru, ali sam se Zoranu odužio tako što sam jednu kolumnu u „Sremskim novinama“, njemu posvetio. I četvrti lik iz ove priče bio sam ja, koji sam „dogurao“ do člana Savezne vlade u onoj velikoj Jugoslaviji, u SFRJ. Zapise iz tog dela mog života posložio sam u svojoj, verovatno najboljoj, knjizi kojoj sam naslov odabrao – „Ožiljci vremena“. Sva četvorica smo bili iz iste ulice, iz Trećeg šora sela Laćarka, godišta četrdeset i neke. Bili smo i ostali ljudi, skromni i odgovorni najpre prema sebi, a onda i drugima.
Autor teksta: Sinisa Korica
