Seoska crkvena slava u Laćarku
(opis pukovnika Stevana Lađevca)
Slava u Laćarku se praznovala 26. jula (sv. arh. Gavrilo),a danima pre toga su vršene pripreme: krečene su kuće, čišćeni sokaci i dvorišta, a posebno je uređivana crkva i crkvena porta.Na sam dan slave u porti su postavljeni stolovi za zvanice, a u centru sela birtaši su podizali šatre za točenje pića.Pristizali su licideri i bombondžije, pa se sve šarenilo od srca sa ogledalcima, lutaka, papučica i konjića. Za decu je najveća atrakcija bila vrteška za karucima, konjima i labudovima. Bilo je tu i gajdaša i ciganske muzike, a najavljivani su “glumci za komične stvari”.
Kum seoske crkvene slave, viđeni domaćin,priložio bi junicu koja se vrtela na ražnju. Vašar je bio u prostranom dvorištu između crkvene porte i škole, tu je bio i ringišpil i najlepše šatre i gajdaši. Drugo, manje značajno slavlje, gde su svirali lokalni cigani i igrale cigančice, bilo je na poljani.
Od ranog jutra su pristizali gosti iz drugih sela, u okićenim kolima i sa nagizdanim konjima. To je ujedno bila i smotra lepih konja do kojih su Sremci držali. Devojke u novim haljinama, sa “amrelima” uvijenim u maramu, takmičile su se u opremi i izgledu. Svaka kuća je imala goste, svuda se kuvalo,peklo i mesilo, svuda je bilo veselo i svečano.
Glavna proslava je bila u porti, posle bogosluženja. Tu su uglavnom sedeli stariji ljudi, dok je mlađarija igrala kolo sa “prečnikom od oko pedeset metara”. Deca su se sladila i vozila na vrtešci i to dečaci na konjima i gusanima, a devojčice u karucama. Jedna vožnja je tada koštala četiri krajcare, a veštiji su uspevali da se provozaju besplatno. Naime, gazda je često tražio pomoć snažnijih dečaka, tako da bi svaka grupa po tri puta vrtela ringišpil (koji je tada bio na ručni pogon), a sledovala je nagrada (besplatna vožnja).
Predveče su domaćini vodili svoje goste pred birtaške šatre na pečenje i piće. Zanimljivo je da se nije plaćalo novcem već kukuruzom i to tako što je birtaš beležio koliko je ko potrošio, a domaćini su mu se oduživali kad prođe berba kukuruza. Jedna porcija pečenja stajala je dve korpe kukuruza, jedna litra vina jednu korpu, a toliko su koštale i dve “olbe” piva. Ispaljivane su i prangije: jedno ispaljivanje-jedna korpa kukuruza.
Stevan Lađevac se seća kako se jedan stari domaćin, kad je veselje bilo na vrhuncu, nadmetao sa ostalima u ispaljivanju prangija u čast svog gosta i prijatelja iz Martinaca. Naprestano je dovikivao crkvenom tutoru Milutinu da pali prangije “U zdravlje Đoke iz Martinaca”. Ostalo je u sećanju da mu je upisano najviše korpi kukuruza. Veselje je trajalo do kasno u noć i nije nikad bilo ozbiljnije tuče i potezanja oružja. Laćarci su, kao i ostali Sremci, poštovali svoju slavu i svoje goste.
Preuzeto iz knjige ” Laćarak, selo moje” autorke Ružice Spasojević.
