Poslednjih godina smo svedoci nagle ekspanzije upotrebe mobilnih telefona i savremenih tehnologija uopšte. Teško da bilo ko od nas može da zamisli svoj dan bez njih. Internet je postao glavna i odgovorna služba za sve! Kada idemo negde, kada nas nešto boli, kada nam bilo šta treba ili imamo neku nedoumicu – mi znamo gde ćemo saznati “pouzdane” informacije i ne tako retko čak i dijagnoze.
Ali, da li je to zaista ispravan put? Ono što je najveći problem u celoj priči sa upotrebom savremenih tehnologija jesu deca i njihov pristup istim. Od malih nogu deca dobijaju telefone kako bi se zanimala, pustila roditelje malo da odahnu i slično. Nakon nekog vremena to prerasta u pravu zavisnost.
Na početku niko ne razmišlja o eventualnim posledicama svega. Deca postaju nezainteresovana za sve ostale aktivnosti i većinu svog vremena provode gledajući u ekran. Ako zanemarimo loš uticaj na vid deteta, ne možemo da ne pomenemo loš uticaj na samu psihu dece u mlađem uzrastu. Retko koji roditelj može da iskontroliše šta dete gleda. Na žalost, danas je sve lako dostupno i Internet je preplavljen sadržajima koji nisu ni malo bezazleni. Kada se granice pređu, dovode i do klasične zavisnosti koja za posledicu može da ima razvojni poremećaj i često mora i da se leči.
Svakako da su roditelji prve osobe od kojih dete uči i na koje se ugleda, ali bi trebalo da budu i autoritet. Stručnjaci preporučuju ograničeno vreme za korišćenje mobilnih telefona i računara. Najbolje se pokazao princip nagrađivanja kada dete ostvari neki uspeh ili ispuni sve zadato pa igra na telefonu bude “nagrada” za takav vid ponašanja. Takođe, preporučuje se da se kupovina ličnog telefona odgađa sve do samog polaska u školu.
Živimo u savremenom vremenu i činjenica jeste da treba da se prilagodimo ali ne na našu štetu. Detinjstvo i uspomene današnjih generacija neće biti drugari, sport, druženja i dogodovštine sa igrališta nego skroz apstraktne stvari. Da li mora da bude tako?
