Fudbalski klub Hajduk iz Kule se u svojoj istoriji dugi niz godina takmičio u najjačoj ligi Srbije, sada zvanoj Superliga. Na veliko zadovoljstvo smo obavili intervju sa bivšim članom Hajduka. sa nekim ko je pre 25 godina označen kao neko ko je „tih, miran i povučen, a na terenu živa vatra“. U pitanju je Dragan Mojić dugogodišnji kapiten Hajduka iz Kule sa kojim je dugi niz godina igrao superligaški fudbal.
Pored igranja u Srbiji, stekao je i internacionalno iskustvo igrajući za ekipu Slovana iz Bratislave. Dragan nam je govorio o svojim počecima, karijeri i trenerskom poslu koji je obavljao do skoro.
Gde ste počeli, kako je tekla vaša karijera i koliko godina ste se profesionalno bavili fudbalom?
–Fudbal sam počeo da igram kao i svako dete na ulici i improvizovanim igralištima. Ljubav prema lopti i fudbalu kao sportu sam imao čini mi se oduvek. Išao sam u Osnovnu školu „Sveti Sava“ u Sremskoj Mitrovici i zajedno sa drugarima sam otišao u obližnji FK Radnički i učlanio se u omladinsku školu.Prvu i zvaničnu utakmicu sam odigrao za pionire Radnickog. Prošao sam sve selekcije kluba i sa 17 godina debitovao za prvi tim Radnickog u tada jakoj Novosadsko-sremskoj ligi. Nakon toga odlazim u vojsku, i posle povratka iz iste na poziv Boška Kuzminca i pokojnog Boška Ninkovića dolazim u FK LSK gde provodim dve uspešne i lepe godine. Posle toga sledi poziv jednog od najvećih klubova na ovim prostorima i odlazak u FK Srem, koji igra Srpsku ligu Vojvodina-Beograd. U Sremu sam se zadržao takođe dve godine, vredno radio, sticao nova znanja i napredovao iz treninga u trening . Kao nagrada za uloženi trud i rad 1995. godine. prelazim u jedan od najstabilnijih klubova najjačeg ranga takmičenja kod nas FK Hajduk Rodić MB iz Kule. Provodim šest godina u Kuli gde sam bio standardan prvotimac, posle tri godine ljudi iz kluba mi dodeljuju kapitensku traku. Bio je to značajan period u mom životu i prekretnica u karijeri. Nakon Hajduka 2001. godine posle nekoliko odličnih inostranih ponuda, prelazim u najbolji i najtrofejniji klub u Slovačkoj – Slovan iz Bratislave, U startu sam se dosta informisao o njima, i s obzirom da su bili najuporniji i najkonkretniji dogovorili smo se na obostrano zadovoljstvo i nisam niimalo pogrešio. Tamo provodim dve možda i najbolje godine u svojoj karijeri. Posle teže povrede mišica vraćam se u Hajduk 2003. i tamo provodim tri godine sve do 2006., kada odlazim u FK Mladost Apatin . Mladost je u tom trenutku bila najbolja ekipa 2. lige i kao takva ušla u Superligu Srbije. Imali smo izuzetno dobar tim i tamo sam proveo dve i po godine. Nakon toga prelazim u ČSK Čelarovo gde igram još dve i po godine i u 40. godini , 2011. završavam profesionalnu karijeru. Kada se sve sabere iza mene su punih 18 godina profesionalnog bavljenja fudbalom.
Kao što ste rekli put Vas je naveo i u inostranstvo u ekipu Slovana iz Bratislava. Ljudi Vas najviše pamte kao kapitena Hajduka iz Kule, pretpostavljamo da ste najlepše trenutke doživeli upravo u Hajduku?
–Teško pitanje. Ipak sam u Hajduku proveo ukupno devet godina, i zaista mnogo lepih trenutaka i uspeha sam doživeo igrajući u Kuli. Stadion Hajduka je bio neosvojiva tvrdjava za gotove sve klubove, a i kao gosti smo bili jak rival i tvrd orah za mnoge klubove u Srbiji. Vezuju me za Kulu, čak većina ljudi i misli da sam rodjeni Kuljanin a ne Laćarac. Sa druge strane, u Bratislavi je bilo kao iz bajke, osećao sam se kao kod kuće. Tome su doprineli čelnici kluba, saigrači i verni navijači. Ja sam njima sve to vratio zalaganjem na terenu, dobrim igrama i te dve godine su bile najbolje godine moje igračke karijere. Takav nivo posvećenosti ljudi iz kluba igraču je nešto što do tada nisam mogao ni da zamislim.
Igrali ste na poziciji štopera, koji igrač Vas je u karijeri najviše namučio, ko je bio najteži za čuvanje, Žigić, Pantelić, možda neki stranac?
–Celu svoju karijeru sam igrao štopera i malo nešto desnog beka. Imao sam tu čast i zadovoljstvo da igram protiv zaista velikih imena našeg fudbala. Dobro pamtim duele sa Savom Miloševićem, Matejom Kežmanom, Stevanom jovetićem, sada sportskim direktorom Partizana Ivicom Ilijevom, zatim Pericom Ognjenovićem, Goranom Drulićem. Tu su bili i Marko Pantelić, tada Zvezdin igrač, gorostas Nikola Žigić, uvek nezgodan za čuvanje je bio i Milan Lane Jovanović. Sve su to bili dobri, vrhuski igrači, pravi golgerteri, Ipak izdvojio bih stranca Milana Baroša, reprezentativca Češke bivšeg igrača Liverpula- paklen igrač!
Da li se i dalje bavite trenerskim poslom, koja je poslednja ekipa koju ste vodili, da li bi imali ambiciju da nekad preuzmete prvi tim LSK-a u kom ste počeli karijeru?
–Pre četiri godine sam prestao da se bavim trenerskim poslom zbog poslovnih obaveza, zgusnut raspored mi to ne dozvoljava. Što se tiče trenerske karijere godinu i po dana sam vodio FK Radnicki iz Sremske Mitrovice , pa nakon toga uveo FK Cement iz Beočina u 3. ligu. Posle toga je usledilo dosta poziva da nastavim sa radom ali nikako nisam mogao da se uklopim. Kada je LSK u pitanju, nikad ne reci nikad. Svi znaju kolika je institucija FK LSK, i možda nekad ako se poklope kockice i ako mi to poslovne obaveze dozvole preuzemem funkciju trenera.
Koja bi to bila poruka za mlađe naraštaje, one koji su možda već sada u omladinskim školama fudbala ili se zajedno sa roditeljima odlučuju na taj korak?
–Kratko i jasno- bavite se sportom. Izaberite sport po vašoj želji, onaj koji vam leži na srcu. Budite uporni i radni a rezultat svega toga dodje na kraju. sve se isplati. Ostvarićete mnoga poznantastva, rasti u zdravom okruženju i što je veoma važno pravilno se razvijati.
Uz mnogo anegdota i priča iz njegove igračke i trenerske karijere završili smo ovaj troiposatni intervju. Za Vas smo odvojili samo ono najvažnije, a Draganu još jednom poručujemo HVALA.
