Godina 1935. U jednoj maloj kući od čerpića i naboja dve porodice u kućnoj zadruzi. Treći šor, selo Laćarak. Dva brata, porodice Korica, sa ženama i decom. Stariji Milinko sa Macom imaju šest sinova i jednu ćerku (Milicu); mlađi Vinko sa Sokom i njihovo četvoro dece. Malo zemlje, mnogo čelljadi. Teško. Valjda zbog prevelikog tereta života umire, pre navršenih četrdeset godina života, Marija, Maca. Ostaje Milinko sa sedmoro dece različitog uzrasta. Jedan od njih, Branko, ispisuje se iz škole nakon četiri razreda. Kući su neophodne nove radne ruke. Čekaju ih stoka i zemlja. Svaki dan za stokom prelazi rastojanje od kuće do vinograda na laćaračkom „Brdu“ i nazad. Njegov svet su ptice, cveće, livade. Nije stigao ni da ode do Martinaca, a već stiže nova nevolja. Drugi svetski rat, Laćarak okupiran. Sve češće pred kućama noću zalaju vojničke cokule trojki, ljudi u crnim uniformama i napunjenim puškama, odabrane izvode, odvode i više ih ne vraćaju. Strah se zgusnuo, pitanje je samo ko je sledeći? Grupa odvažnih mladih Laćaraca kolektivno odlazi 20. jula 1942. u šumu, u Frušku goru, da tamo čuvaju glavu i živote. Među njima i Branko, neki dan navršio tek 18 godina. Puni se Fruška, neki joj nadenuše slobodna teritorija. Okupatori ne smeju ni po danu, a pogotovu noću u nju da zalaze. Traže pomoć Nemaca, da unište jezgro slobodarskog otpora. Nemci dovlače dobro naoružane sveže snage sa tek završene operacije na Kozari. Opkoljavaju Frušku goru. Na ulazu u Ležimir savila se ležimirska kapija. A na joj jarbol sa zastavom na kojoj piše ćirilicom „Slobodna teritorija“. Nemci napadaju tenkovima, pešadijom. Kad su videli zastavu jurišaju na nju kao pobesneli psi. Branko se penje na jarbol da skine zastavu. Meci fijuču okolo, bačena bomba, jarbol pada s niim i Branko sa zastavom u ruci. Preživeo.
Posle par dana, odlazi na „Brdo“ kod svog oca Milinka po parče roditeljske ljubavi, po slaninu, komad tvrdog sira, još tvrđeg hleba. Vraća se u Frušku. Noć ga uhvatila kod Manđelosa, legao u neku kolebu da prenoći. Tu ga pronalaze rano ujutru okupatori, hapse i odvode u mesnu kancelariju Laćarka, u zatvor. Odjekuju udarci, jauci. Otac Milinko šeta dvorištem, puši, ćuti, preživljava. Od drvljanika odlazi do kraja bašče, ne bi li tamo čuo glas svoga Branka, pa makar i jauke. Iako je mesna kancelarija udaljena vazdušno nešto manje od dva kilometra od kuće, ne čuje ništa. Čeka noć, jer se noću sve jače čuje, drugačije odjekuje, čeka glas svog Branka, pa makar i njegov krik. Vraća se na drvljanik, puši, ćuti, danima ne spava, i misli tuguju. Branka svog modrog, izubijanog, okupator stavlja na seljačka kola pa pod pratnjom u Sremsku Mitrovicu. Jutro je, sreću mlekare kako se vraćaju s mitrovačke pijace, Branko im uspeva tek toliko da kaže: „pozdravite moje, posebo Jeju (sestru Milicu) i mog Baću (oca Milinka)“. Kaže to, a suza vlaži oči, da bi u tu navlaženu poruku stala cela jedna knjiga prepuna tuge, žitije mladog života koji je tek počeo da živi. Poruka je stigla do oca Milinka. Više mira nema, kuća i dvorište postaju pretesni. Odlazi u vinograd, na „Brdo“, srce mu se cepa, plače za svojim Babom, kako su Branka iz milošte zvali, jecaji telo tresu. Verovao je u Boga i Svetog Nikolu, pitao se zašto nas je ovako napustio, predao njegovog Branka, za Trivu i Milana više ne zna ni gde su, a najmlađi Slobodan oteran u zloglasni logor u Novu Gradišku. Pita mnogo, odgovora niotkud. Jedino kome se još obraća su nebesa, Svevišnji, vjerujući. Na Milinkovom licu suza se kristališe, a u tom kristalnom zrncu preliva se prošlost i tuga onovremenska. U sećanju se vraćaju slike kako Branko onako mlad, pun snage, iz kola istovara kukuruz u korpu, pa ih sa lakoćom s ramena baca u čardak. Baca skupjenu sunčevu energiju lagerovanu u punim jedrima znevlja kukuruza, čuva je za vreme kada zazimi i debeli snegovi zaveju put do „Brda“. Video odsjaj sreće i zadovoljstva. Koliko je malo trebalo ondašnjoj mladosti da bude sretna. Branko je streljan oktobra meseca 1942. na mestu današnjeg Spomen groblja u Sremskoj Mitrovici, a da pre toga ni do Martinaca nije otišao, devojku poljubio nije, nije stigao životu da se obraduje. Sahranjeno jedno nesipunjeno radovanje, jedna nada.
Godina je 1944. nazire se kraj rata. Rusi lome kičmu nacizmu. Okupatorska vlast postaje još okrutnija, žešća, nervoznija zbog loših vesti sa Istoka. U poslednjem trzaju, kao ranjeni lav, prave raciju u Laćarku. Sve odraslo odvode na čistinu van sela, opkoljavaju ih, među njima traže žrtve koje će, gladni zločina, još streljati. Jedan „Srbin“ kaže pustite nas, tu je među nama Milinko Korica – Baća. Nastaje uzbuna, pretraga. Nađu ga, izvedu u centar gomile, upere pištolj u usta, pucaju… Pao je onako visok, korpulentan Milinko i zadnji put zagrlio svoju laćaračku zemlju, a krv iz usta ispisala potpis kao beleg mesta gde se završio jedan častan i pošten život. I to mrskim okupatorima nije bilo dovoljno, njegovo beživotno telo vezali su konjima za repove, vukli po šorovima Laćarka kako bi meštanima još dublje u svest strah uvodili. Bili i ostali kako je to neko u istoriji nazvao „rogate zveri“. Na otvaranju spomen obeležja partizanima i žrtvama NOB-a u centru sela Laćarka, pesnik je sastavio za tu svrhu posebnu poemu: „Laćarak prikuplja svetlost“ i u njoj strofu posvećenu mom dedi Milinku sa završnicom: „… Zaparala očeva kičma zemlju, a glava nebo“.
Dobri moj deda Milinko, žao mi je što te nisam upoznao, što sam odrastao bez dede. Ali da znaš, bio si UTISAK MOG DETINJSTVA. Kao dete zapamtio sam toliko da kad god su o tebi govorili tvoji sinovi, činili su to s velikim poštovanjem, nekako liturgijski, svečano, svaku živu tvoju reč uramljivali su u misao. Ja to bukvalno gutao, osposobljavao se da čast i ponos kao svoj krst nosim kroz život. Kad god odem na tvoj grob, zapalim sveću, i u sebi kažem: Deda, nisam te izneverio, trajem i na tvoj način čuvam uspomenu na Tebe, strica mog – tvog Babu, na ljudsko u čoveku. Čuješ li me deda moj, Tvoj unuk Siniša.
Fotografija Branka Korice koju su okupatori pretvorili u plakat na kome je pisalo „Uhvaćen bandit u Sremu“. Delili ga po svim okupiranim teritorijama. Jedan od njih je dospeo čak i do logora u Nemačkoj u kome je logoraš Ranko (Vinkov sin) prepoznao svog brata od strica, Babu. Fotografija se nalazi u Muzeju Vojvodine, u Novom Sadu.
Siniša Korica
