Vreme neposredno posle Drugog svetskg rata, ali i doba posle njega. Partizani ovladali, a s njima entuzijazam i želja da se „korakom od sedam milja“ selo menja. Zbor birača u Domu kulture Laćarka. Na dnevnom redu odluka o uvođenju samodoprinosa za izgradnju vodovoda u selu. Teško ide. Predsedava Triva Korica ondašnji predsednik Saveta mesne zajednice. Preznojava se, košulja mokra, može se cediti. Odluka nikako da se donese. Na zboru pretežno stariji meštani, domaćini. Najglasniji su oni koji se protive i kažu, ne treba nam novi namet (samodoprinos), dovoljno je da se izbuši još nekoliko arterskih bunara u selu pa da imamo pijaću vodu, ionako svi bunare za stoku kod svojih kuća imamo, prioritet nam je izgradnja stočnog groblja. Ušlo se u sitne sate. Već je 23.30. Triva nenadano odlučuje i daje pauzu od petnaestak minuta. Izlazi iz sale i odlazi u jednu drugu salu, na drugom kraju Laćarka. Priču nastavljam prema kazivanju Milana Pavlovića – Geje, u ono vreme omladinac, koji danas živi u Laćarku. U Sali, koju su zvali meštani „Hotel“, preko puta „Sibermana“, igranka. Ulazi Triva. Oduvek se smatralo da se samo gorštaci rađaju kršni, stasiti, golemi. Triva svojom pojavom to demantuje, i teška sremačka crnica ponekad rađa takve. Onako korpulentan, visok, samom pojavom ulivao poverenje, po fizičkom izgledu sam po sebi postaje autoritet, ulaskom u salu daje muzici znak da stane. Tuš. Uzima mikrofon i kaže: „…momci i devojke večeras se bije odsutna bitka za Laćarak, ne možemo da donesemo odluku o uvođenju vodovoda u selo. Treba mi vaša pomoć“. Svi skočiše na noge, SVI, SVI, SVI, orilo se salom. Krenuše za Trivom, a za njima i „garavi bend“, muzikanti. U „maršu“ je i Geja. Ulaze u salu Doma kulture. Triva miran, seda za mesto predsedavajućeg i saopštava: „stavljam na glasanje odluku o uvođenju samodoprinosa u mesnoj zajednici Laćarak za izgradnu vodovoda. Ko je za“. SVI, SVI, SVI ori se salom glas mladih. Zatresla se stakla na prozorima Doma. Jedan stariji meštanin pokušava nešto drugo da kaže, a sin skoči na njega… ćuti… Ova noć je pripala mladima, budućnosti Laćarka.
Zlatoja Popović najbolji student svoje gneracije na Pravnom fakultetu u Beogradu, kasnije sudija Vrhovnog suda Srbije u penziji, danas živi u Laćarku. U podlistku Sremskih novina – „Laćarak“ – objavljen je početkom 2020. intervju s njim. Između ostalog on reče, da su za pretvaranje sela Laćarka u varošicu najzaslužniji tri njegova meštana: Triva Korica, Dragutin Mrkšić i Boško Ninković. Udarili šipove nove vizure u to vreme jednog od najvećih i najnaprednijih sela ne samo Vojvodine, već i Srbije.
Na scenu stupa Zoran Židišić predstavnik prve generacije Laćaraca koja je redovno upisala prvi razred osnovne škole odmah posle rata, 1945. Napisao knjigu „Od Laćarka do Vladivostoka“.Iz nje izvlačim konture jedne nove piramidalne strukture sela. Na čvrsto udarenim temeljima posleratnih šipova dograđuju se novi vidici, širine, vizure i boje, akvareli Laćarka. Nose ih školarci. Zoran u slojevima opisuje to NOVO u Laćarku. Najpre pominje prve školarce, gimnazijalce i studente posleratnu generaciju. Bili su to Ruđa Nemanja, Petar Umetić Žuća, Vasa Milojević, Ranka Nikolić, Zdenko Popović, Zlatica Pejnović, Turk Ivan… Prvi (slobodno)misleći ljudi, ali i nove zamke. Skroro polovina od njih bila je na Golom otoku. Potom dolazi Zoranova generacija. Kroz likove svog naraštja Zoran provlači istoriju Laćarka. Većina od njih upisuje gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, potom fakultete. Nastavljau da misle, ali sada već u malo olabavljenom sistemu društvenih vrednosti. Znali su gde je granica, gde su tabu i nedodirljive teme, ali i prepoznavali široko polje svoje kreativnosti. Treba ovu knjigu isčitavati i osetiti duh jednog doba. Zoranova generacija je proširila osnovu mislećeg sveta u Laćarku. Bili su tu: Nemanja Ljubišić Poca, Zoran Židišić, Boško Kuzminac, Nemanja Jovanović, Jovan Šteković, Popović Zlatoja, Jelena Šuljmanac, Milanko Ljubišić, Milanka Lađevac, Siniša Konjević….Od ove generacije zastavicu preuzima nova mladosti Laćarka, osnova MISLEĆEG postaje još šira. Bivši partizani više ne dominiraju, prostori slobode i kreativnosti povećavaju se. Nova nastupajuća generacija to veoma uspešno koristi: Zoran Kuzminac, đak ne samo svoje generacije, već brojnih naraštaja posle njega. Završio Mašinski fakultet, dugo godina bio direktor Energane u Sremskoj Mitrovici. Zatim Boško Vlaović, kasnije direktor Sremske banke, Jovan Komšić, profesor univerziteta, Vladimir Vlaović, kasnije direktor „Mitrosrema“, Siniša Korica savezni sekretar, „ministar“, član Vlade u onoj velikoj Jugoslavije, SFRJ, pa…. Laćarak zapljuskuju talasi novih njegovih talenata, četvrti, peti i tako redom izaslanici novih izdanaka mladih Laćaraca.
Da se izrazim vokabularom svoje struke. Laćarak je u svom razvoju vodio „dvojno knjigovodstvo“ Jedna kolona je elan i entuzijazam, a druga – školovana generacija. Obe kolone ulivale se u jedinstven bilans onoga što je Laćarak danas, lepa i uređena varošica. Predložio bih Osnovnoj školi u Laćarku da u njenim hodnicima na počasnom mestu budu izložene dve knjige: hronika sela „Laćarak“ od Miroslave Vuletić i Zoranova knjiga „Od Laćarka do Vladivostoka“, pa eventualno i ovaj moj skromni, kroki, doprinos istoriji razvoja sela. Živeće Laćarak i u njemu već sutra zapatiti bolji od boljeg, to je seme koje je bačeno i izniklo na plećima jučerašnjeg sveta. Od nežne posleratne biljke nazvane „bosonoga generacija“ izrastao moderan, firmiran Laćarak. Živeće on u oku, srcu, duši i onih (nas) u dijaspori svečarsko liturgijski ozvučen i nekom posebnom toplinom osunčan. Živeo.
Siniša Korica, u Novom Sadu 18. 1. 2025.
