Ovaj put smo imali izuzetnu čast i zadovoljstvo da ostvarimo saradnju sa našim nadaleko poznatim Laćarcem Srđanom Ninkovićem. Profesor dr Srđan Ninković je specijalista ortopedske hirurgije i sportske traumatologije, izuzetno uspešan i poznat u svojoj struci. Iako danas živi i radi u Novom Sadu, za Laćarak će ga uvek vezivati sećanja na detinjstvo, i njegova porodična kuća u Sremačkom šoru gde je odrastao.
Kako ste se odlučili baš za medicinu? Da li ste to oduvek želeli?
Kao mlad, kao dete nisam naravno znao kojom ću se profesijom baviti kao što je verovatno slučaj sa većinom dece i danas. Voleo sam sport i uz njega sam odrastao, karate trenirao kao dete do sedme godine, a potom fudbal i naravno druge sportove sa loptom. Kasnije, tokom života sam shvatio da smo kao nacija dobri u kolektivnim sportovima sa loptom gde treba prevariti protivnika—hahaha.. dobri smo u „varanju“.
Imao sam nameru da kao otac studiram fakulet za fizičku kulturu i zato sam upisao srednju medicinsku školu tokom koje sam aktivno trenirao fudbal. „Dobacio“ sam do treće lige tadašnje Srbije i Crne Gore. Početkom rata na prostorima bivše YU nažalost mnogo Laćaraca je ranjeno ili poginulo, pogotovo tu u blizini na vukovarskom ratištu, a sa mnogima sam odrastao u selu. Kao posledica toga puno je ranjenika dolazilo u mitrovačku bolnicu i veoma rano tokom srednje škole sam odlazio u salu da „ držim kuke“ hirurzima tokom operacija i tada sam prvi put poželeo da i ja operišem, lečim i spašavam živote. Zavoleo sam tu vrstu adrenalina gde moraš brzo donositi pravilne odluke i gde vreme brzo prolazi.
Sa 17 godina sam shvatio da neću biti Mesi, a nisam želeo da budem prosečan trećeligaš i tada sam se okrenuo medicini. Znao sam da iako sam odličan đak imam znato manje znanja od mitrovačkih gimnazijalaca i tokom čitave četvrte godine srednje škole sam spremao prijemni ispit za Medicinski fakultet gde je konkurencija uvek, pa i danas, velika. Ja nikad ,pa ni danas, šta god radio ne volim da gubim. Smatrao sam da fudbal mogu igrati iz hobija ali da operisanje ne može biti moj hobi. Nesretni rat me je „gurnuo“ ka operacionoj sali, a dodatni motiv je bila činjenica da su neki meni jako bitni ljudi govorili kako je taj fakultet dugačak čak 6 godina i težak i da ja to neću moći. Inat je eto nekad i dobra osobina. Doneo sam odluku i krenuo ka medicini žestoko motivisan da „počistim“ fakultet. Danas kada se setim tih početaka faksa prvo što mi padne na pamet je ludačka, žestoka motivacija da budem najbolji kad već nemam talenta za vrhunskog fudbalera.
Koje je Vaše tačno zvanje?
Zvanje….hahaha….Laćarac- Sremac- prosečni igrač i veliki ljubitelj fudbala i sporta, a uz to i vanredni profesor ortopedske hirurgije i traumatologije i šef katedre za hirurgiju na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu . Užasno mrzim reč šef.Podseća me na neke krimi bosove, ali nisam ja dao ime toj funkciji.
Obzirom da predajete i studentima na fakultetu kako Vam se čine naši mlađi naraštaji? Da li u njima prepoznajete tu neku volju i zelju koja je i Vas vodila?
Mladost je nezaustavljiva snaga. Kad omatoriš kao ja onda po pravilu čujem priče mojih vršnjaka kako je nekad bilo teže, kako smo mi sve radili bolje, bili uspešniji, uporniji, slušali bolju muziku, lepše se oblačili – što je naravno potpuno netačno. Kao i u svakoj profesiji srećem različite mlade ljude ali ne brinite, biće puno vrhunskih hirurga i lekara i dalje.U šali , ali i u zbilji, na uvodnom predavanju iz Hirurgije pred punim amfiteatrom studenata V godine medicine prvo što im kažem je :
„ JA SAM SRĐAN NIKOVIĆ I DOBRO ZAPAMTITE KAKO IZGLEDAM JER MENE NEĆE LEČITI MOJI SADAŠNJI ŠEFOVI I STARIJE KOLEGE NEGO NEKO OD VAS KO SADA SEDI U AMFITEATRU I GLEDA ME. NAŽALOST I MENI SE TOKOM RADA DESILO DA LEČIM I OPERIŠEM PROFESORE KOJI SU MENE UČILI.NE BRINITE BIĆE JOŠ PUNO „TOP“ LEKARA.”
Moj učitelj hirurgije Prof. dr Miroslav Milankov, inače divan čovek i vrhunski hirurg koji mi je pored biološkog drugi ” stručni” otac, mi je uvek govorio da nikada ne zaboravim da ništa nije počelo sa nam niti će se sa nama završiti i da poštujem starije kolege i cenim mlade koji neminovno dolaze. Mladost je njihova vrlina a ne mana jer njihovo tek dolazi. Ima puno dobrih studenata. Odmah bih pristao da se menjam sa njima.
Gde se osećate prijatnije i ispunjenije? Za katedrom ili u operacionoj sali?
I rad sa studentima i operaciona sala naravno su sastavni deo posla i uzivam radeći oba posla. Često se dešava da i studenti završnih godina fakulteta ulaze u salu i asistiraju ili gledaju operacije, pa dakle istovremeno i lečimo i edukujemo. No operaciona sala je moje radno mesto, tamo se osećam najkomfornije, tamo mi je najlepše i ona je bila i ostaće na prvom mestu.Sve benefite koje ovaj posao hirurgu daje ( izlečeni i zadovoljni pacijenti, poštovanje, lep osećaj da si nekom pomogao…) sve to se dobija u operacionoj sali i ona će za mene uvek biti najvažnija. Često više energije izgubim oko organizacije operacije i baš u sali se osećam najbolje. Svaka operacija je posebna bitka, kao finalna utakmica, uvek su „leptirići u stomaku“- nekakav čudan osećaj.
Kao mladji lekar sam pitao svog mentora kada će jednom prestati ta neka „ frka“ u stomaku i kada ću steći neku vrstu opuštenosti. Rekao mi je tada . „NIKAD i kada prestane nećeš više operisati“. Na kraju mi je rekao : „ Nemoj nikad ni jednu operaciju da doživljavaš kao rutinu i nemoj nikad da skočiš bez padobrana.” Rekao sam mu da ovo sa padobranom ne razumem. Ispričao je tada priču o jednom od Američkih padobranaca koji je imao najviše skokova u celoj Americi i želeo je da organizuje za Ginisa da u isto vreme u vazduhu bude 3000 padobaranaca. On je trebao poslednji da skoči i poginuo je jer je u zurbi i rutini skakanja i organizaciji ostalih skočio poslednji ali bez padobrana. Zaboravio ga je jer je milion puta skakao.
Tada sam shavatio da je svaka operacija najvažnija, da roditelji ili deca i rodbina strepe i stoje ispred Klinike i čekaju da izadjem i kazem da je sve ok. Shvatio sam da uvek operišem nečije dete, oca, majku i da uvek moram biti posvećen i skoncentrisan i da NIKAD NE SMEM SKOČITI BEZ PADOBRANA. Sala je mesto broj jedan i da bi ste mogli da prenesete znanje prvo morate da ga steknete, a za hirurga je to mesto sticanja znanja operaciona sala.
Da li znate koliko ste do sada intervencija imali, i koja je da kažemo najučestalija operacija koju radite?
Sada kada počnem da razmišljam o tome shvatam da operišem od 2000te godine i u početku sam operisao praktično sve vrste operacija koje postoje u ortopediji što je obavezni deo edukacije tokom specijalizacije. Zbog ličnih afiniteta i ljubavi prema sportu sam se specijalizovao vremenom za sportsku ortopediju i sportske povrede i mene rad sa sa sportistima i njihovo vraćanje profesionalnom i rekretivnom sportu zaista ispunjava. Prelep je osećaj gledati na TV neke naše sportiste i reprezentativce kako posle operacije pobedjuju i uzimaju medalje. Danas operisem sve vrste sportskih povreda bez obzira na lokalizaciju na telu ali najčešće su to povrede ramena, kolena, lakta i tetivne lezije svih lokalizacija. Broj operacija je tokom godine oko 250 ( govorim o operacijama u opštoj ili regionalnoj anesteziji u operacionim salama drzavne klinike ) plus veliki broj manjih hirurških intervencija i operacije u privatnim bolnicama koje su sada u velikoj ekspanziji i gde se sve više operiše.
Kakve Vas emocije vežu za Laćarak? Da li ga posećujete?
Laćarak… šta da Vam kažem? Tamo sam odrastao i živeo do 18. godine. Šta bilo ko da kaže za mesto u kom je proveo detinjsvo i tinejdžerske godine? To je jedan od najlepših delova života i mogao bih pisati satima kakve mi sve slike iz tog perioda izlaze pred oči. Otac i majka mi već dugo ne žive u selu, a bake i dede već dugo nisu sa nama. Povremeno me napadne žestoka nostalgija.
Više puta sam dolazio sam i šetao ulicama i odlazio na LSK -ovo igralište i školsko sa kapom i cvikama.Imao sam potrebu da sam bez priče prodjem stare poznate puteve i staze, mada me ne bi prepoznali ni bez kape i cvika. Prosed i prostar sam postao (smeh). Vodio sam i svoje sinove i suprugu da vide gde sam živeo, išao u školu i počeo da igram fudbal. Nekad mi kolege u Novom Sadu kad odreagujem temperamentno kazu u šali „ Ti si otišao iz Laćarka ali Laćarak nije otišao iz tebe „ – istina!
Da li imate neki hobi, nešto čime ispunjavate svoje slobodno vreme?
Hobi-sport- fudbal, basket, trčanje, teretana, jednom nedeljno boks, skijanje, plivanje,ronjenje , aktivan odmor. To me jedino resetuje, regeneriše i daje snagu za dalje. Praktično svaki dan idem na neki sport sem kad dežuram, a to je uglavnom ponedeljak. To je moj način punjenja baterija i biće tako dok sam živ. Kontaktne sportove smanjujem. Prgav sam na sremački način i kazu mi drugari da bi sto puta dobio batina da nisam doktor. I zaista su pravu, zato sad pazim, da ne izbija Laćarak iz mene (smeh).
Za kraj, šta biste poručili našim mlađim generacijama?
Iz ovog pitanja se vidi da sam baš omatorio. Mislim da nisam dovoljno pametan da šaljem neke inteligentne univerzalne poruke za mlade ljude. Da citiram Ivu Andrića, Miku Antića, Mešu Selimovića, bezveze je.
Ako se malo uozbiljim i razmislim jednio što me je vodilo napred je želja za pobedom ( kažu pobeda nije najvažnija stvar u sportu, pobeda je jedina stvar u sportu ) i to što sam sve zaista radio sa strašću i puno energije. Tako sam igrao fudbal, tako sam učio.Ispit je za mene bio utakmica i nikad nisam podnosio poraz. Tako je i danas u operacionoj sali. Samo Bog radi 100 % i uvek ima uspona i padova. Otac mi je govorio i ja to govorim svojim sinovima :“ Ili radi kako Bog zapoveda ili nemoj raditi „.
Naravno na kraju punooo punooo rada. Studentima, naročito vrednim i talentovanim, kažem rečenicu koju sam negde pročitao „ AKO VELIKI TALENAT NE RADI PUNO- VELIKI RAD ĆE POBEDITI TALENAT“. Samo napred i samo jako. Malodušnost je posledica nerada.
