Dok se Sava u Laćarku ovih dana umotala u snežni pokrivač, priroda je još jednom pokazala koliko malo joj treba da oduzme dah. Tragovi u snegu, uspavana obala, gola stabla koja mirno stoje nad rekom – sve izgleda kao kadar iz razglednice, kao prizor koji umiruje i podseća na ono što često zaboravimo: tišinu, sporost i mir.
Uoči Božića, kada bi duša trebalo da pronađe spokoj, ova zimska idila nudi upravo to. Bez buke, bez žurbe, bez viška reči. Samo sneg, reka i osećaj da vreme na trenutak stoji. Prosto je neverovatno da ovakav prizor nekome može da smeta – jer ovde nema ničega osim mira.
Ipak, iza lepote krije se i tiho pitanje. Sava, ovako spokojna i moćna, deluje nedovoljno iskorišćeno. Ne u smislu narušavanja prirode, već u mogućnostima koje bi mogle da postoje – za šetnje, boravak, sadržaje koji bi poštovali ambijent, a ljudima vratili vezu sa rekom. Zimi tiha, leti živa, Sava u Laćarku ima potencijal da bude mesto susreta, odmora i sećanja.
Za sada, ona mirno teče, pokrivena snegom, čuvajući svoju lepotu za one koji umeju da zastanu i pogledaju. U ovakvim trenucima, pred Božić, možda je i najvažnije upravo to – da naučimo da cenimo mir koji nam je pred očima.
