Put ka pobedi, april 1945 (6. deo) – Sećanja meštana sela Laćarak: Naši su već blizu, Švabe se pakuju
Oktobar 1944. Ili, pravo kasti, novembar tek što nije zavirio kroz odškrinute pendžere. Al’ samo odškrinute… Jer Nemci su još tu. Još samo malo.
Fronta je stigla do pred Mitrovicu. A kad dođe u Mitrovicu, evo je i u Laćarku.
Laćarak, trideset godina docnije…
– Deda, pričaj kako su te ono Nemci hteli ubiti zbog rakije…
– Ta, man’ se moje glave, dete, pričo sam ti već sto puti…
– Al još jedared, deda, da i novinari čuju…
– Ajd, za njinu ljubav još jedared, al da i’ prvo poslužimo čime. Donesi der, dete, rakiju i…
– Hvala, deda Krsta, ali ako počnemo s rakijom, nećemo nijednu reč tačno zapisati…
– Okante se vi ćorava posla! Neg vi prvo slušajte, jedite i pijte, a za pisanje ima kade…
Umesto rakije stigla je kobasica. Ta ona čuvena – sremska. I vino – domaće. Pa dok se viljuške i čaše ne prihvatismo, ne hte ni deda svoju priču da započne.
Deda-Krsti je danas ravno sedamdeset pet godina. Preturio je on, za te silne godine, mnoge ratove preko glave. I baš na kraju ovog poslednjeg, umal’ mu glava ne ode!
– I to čerez čega? Čerez rakije! Auu… majku im njinu, ’vako je to bilo. Ušo ja u avliju da naranim dva moja bravca, kad eto ti Švabe na kapiju! Tražidu kvasac. Nemam ja ništa, kažem, al oni jok – nećedu ni da čujedu! Prevrnuli mi celu avliju i našli – rakiju. Ondak su oma i zaboravili na kvasac.
Napili se, nešto prosuli i oč’li. Al kad su oč’li, študiram ja u sebi: doći ćedu oni da odnesedu i ovo što je ostalo, ne bio ja Krsta… Jer naši su već bili blizu i Švabe su pakovale i nosile sve što im dođe pod ruku.
E, boga vam vašeg, nećemo mi tako! A sa čime ću ja partizane da dočekam? Pa ti lepo, kolko sam stigo, sakrijem rakiju u svinjac.
U tom i Švabe nanovo stigle, doterale kola i oćedu da vozidu rakiju. Vozite, ne branim, al nema mlogo, sve ste prosuli! Glede oni, pa jopet ne veruju. Lažeš, ti si to negde sakrio, bilo je tu još…
I jedan od nji, ni pet ni šes, nego repetira pušku iza moji leđa i oće da puca. Il rakija, il mrtav…
No, srećom, i Nemcima je prigustilo, vreme je bilo za bežanje, pa i Krstu i rakiju ostaviše na miru i odoše dalje šorom.
Bilo je to dva dana pre nego što je fronta stigla u Laćarak.
– Ajde, deda, sad onu priču sa salaša…
– Koju, bre, dete?
– Onu kad su knjigu našli i kad su…
Dok se deda priseti i te priče, da i mi koju o njemu prozborimo.
Krsta Šulaja je u to vreme bio član Mesnog narodnooslobodilačkog odbora. Od prvih dana ustanka održavao je vezu s partizanima. Organizovao pomoć za njih.
Eh, al’ da su Nemci, kojim slučajem, tada zavirili i na njegov tavan…
Na tavanu je partizane skrivao kad je trebalo. A trebalo je i to…
– Šta bi, deda Krsta, bilo s vama, s vašom ženom, vaše tri kćeri i sinom, da su Nemci i na tavan zavirili?
– Ondak nisam imo vremena da o tom mislim…
Još Nemci nisu čestito selo ni napustili, a sedmogodišnji Dragiša, sin mu, pevao je:
“Kad su Sremci krenuli iz te Fruške gore…”
Seća se Dragiša i sada pomalo toga, dok nam vino u čaše naliva.
I dok njegov sin Ljubiša, šesnaestogodišnji deran, podseća dedu na priče iz rata. Toliko ih je puta čuo da ih sad zna bolje nego deda. Zna on da dedu pamćenje više ne služi tako dobro.
Al’ kad se deda seti…
– Bijo sam na salašu kad su Švabe bežale. Terali su me da im natovarim seno u kola. Popo se ja gore na kamaru i tovarim, tovarim, kad iz jednog plasta ispadne jedna knjiga! Uzme je Švaba, gledi u nju, pa počme da viče: “Tito, Tito…”
Znao sam ja da su na mom salašu skojevci furtum sastanke zakazivali i vidim ja oma kolko je sati i šta mi se piše. Sad, reko, čim natovarim kola i siđem dole, metak u leđa i – zbogom brajko! Kad nisam onomad zbog rakije glavu izgubio, danaske je sigurno neću čitavu iščupati…
Al da vi’š dalje šta je bilo. Zatrpa se ta knjiga nekako u senu, zaboravile Švabe na nju, neg’ pitaju imam li ja konja da im dam, da im odvuče ta kola. Imam, kažem ja, i trčim pravo u štalu da konja upregnem.
A u sebi mislim: sve ću vam dati, đavo vas odneo, samo da što pre otperjate iz sela i da se više nikad ne curiknete…
Nemci su te noći, između 31. oktobra i 1. novembra, otišli, a u ranu zoru stigoše, iz Sremske Mitrovice, partizani.
Fronta je prešla Laćarak i zaustavila se na Generalnom kanalu, nedaleko od sela.
Prvi dani slobode u Laćarku
Te iste noći je Narodnooslobodilački odbor u Laćarku održao sastanak i pripremio sve za doček partizana.
– Kada su naši ušli u selo – priča nam Milica Trišić (tada Vuletić, sekretarica Odbora) – nastalo je slavlje kakvo se ovde ne pamti. Dočekali smo ih sa cvećem, zastavama koje smo sami šili, s parolama koje smo te noći ispisali, dočekali smo ih onako kako mi Sremci najrođenije dočekujemo…
U Milice šesnaest godina kad joj oca odvode u zatvor.
U Milice sedamnaest godina kad postaje skojevka.
Zatim joj rekoše: oca ti osudili na smrt.
Nije ga više videla. U Milice tuga, bol… i neka nova snaga za koju dotad nije znala, ni slutila…
Milica predvodi grupu omladinki iz Trećeg šora iz akcije u akciju. Tu, pred očima Nemaca – diverzije, sabotaže, proglasi: sloboda je blizu, sloboda će doći…
U Milice osamnaest godina kad dočekuje oslobodioce.
U Milice ponos što je za tu slobodu delićem i ona doprinela. I briga da se sloboda odbrani.
Dva dana su Nemci bili s jedne strane kanala, partizani s druge.
Četiri stotine omladinaca iz Laćarka kopalo je rovove i gradilo partizanski aerodrom pokraj sela.
Četiri stotine omladinaca, a od njih – sto dvadeset skojevaca.
Takvi su bili Laćarci.
Trećeg dana je fronta krenula dalje… Divoš, Čalma, Bingula… I zastala na liniji Martinci-Erdevik-Ilok.
Napisao: Petar Damjanov, obrada: Yugopapir (Front, april 1975.)
