SRETENJE (moje). Na peronu Železničke stanice u Sremskoj Mitrovici sreli se prošlost i sadašnjost, Srbija i Evropa. Doba je letnje, avgust 2025. Na relaciji Sr. Mitrovica – Novi Sad sve češće putujem autobusom. Jedan automobil delim s unucima, pa nikako do njega na red da dođem, a valjda i prema godinama bolje mi stoji javni prevoz. Rođen sam u prvoj polovini prošlog veka. Sad tek nastaju čuda i čuđenja. Tog avgusta odlučujem da se umesto autobusom „Sirmiumbusa“, vratim u Novi Sad vozom. Više od dve decenije nisam seo u voz.
Voz polazi u 17 i 15 minuta. Iznenađenja ravno šoku. Najpre na šalteru stavljena oznaka da ne radi po podne. A nekad, u mojoj Mitrovici šalter radio 24 sata, doba u kome su tutnjali međunarodni vozovi, kao onaj čuveni, čini mi se da se zvao „Orijent eksres“: Pariz – Istambul.
Po rukopisu železnice kao da je reč o gradiću u dubokoj provinicj, a ne o veličanstvenom gradu na glavnom drumu kojim su nekada tutnjale rimske formacije, Kelti, Avari, narodi sa Zapada prema Istoku i obrnuto. A danas, putnički može samo do Šida. Sužava nam se ne samo prostor, već skraćuje vidici i zamagljuje vreme. Do Šida, i ne makac dalje, da ne gubimo vreme. Na peronu četiri putnika. Pitam otpravnika vozova, kako i gde kartu mogu da kupim. Ima u holu neki automat pa probaj, odgovara glavni na stanici. Dođem pred „veštačku inteligenciju“, kad ono ne prima novac, već samo karticu, a ja je uz sebe nemam. Možda mogu u vozu, kod konduktera. Sedam u voz, još veće iznenađenje. Sam sam u velikom vagonu, sedišta kao u avionu, čisto, displej nam (tj. meni) najpre tonom i slikom izražava dobrodošlicu, potom obaveštava kojom brzinom trenutno idemo, koja je naredna stanica – stejšen. Voz klizi, nečujno, nema onog poznatog kloparanja, niti nekdašnjih slika, osoba sa cegerima iz koje vire pileće nogice za gradske pijace, za susrete grada i sela. Svi mobilišu, mobilni rade do usijanja. Brzina oko 100 kilometara, a na relaciji Inđija – Novi Sad 160, kao „Soko“. Od Mitrovice do Petrovaradina stigao sam za samo 55 minuta. Nižu se iznenađenja, lepo i prijatno je u vozu, neočekivano. A onda na relaciji od Golubinaca do Inđije okolno drveće toliko ižđikalo, godinama ne održavano, da grane prosto dodiruju stakla vagona brzog voza. U trenu prepoznao nas i Evropu. Kupili smo moderan evropski voz, uveli ga u Srbiju, ali u naše neodržavanje, zapuštenost.. Slika mi je više govorila nego svi zapisi o
protivurečnostima ovog doba. Zašto ne priznati dopala mi se vožnja evropskim putem, mislim vozom. Ponovo u voz, 27. 9. 2025. subota po podne. Šalter ne radi, samo do 14.00. Bio sam iskusniji, pametniji, pa poneo karticu. Međutim opet ima ono „…ali što devojačku sreću kvari“. Ponovni susret s „veštačkom inteligencijom“, automatom za vozne karte. Licem u lice. Nemoć, ne znam, što bi rekla moja desetogodišnja unuka, aplikaciju. A ona te aplikacije rastura. Nema mi druge, do ponovo kod otpravnika vozova. Molba da mi pomogne kod podizanja karte, imam karticu… U skladu sa onim drvećem što češe prozorsko staklo na relaciji Golubinci – Inđija, glatko me odbije, čak pomalo i osorno. Znam da nije problem u njemu, da ga ometam u izuzetno osetljivom poslu koji radi, čak mi je rekao da su ga (vlasti železničke) ostavile samog.
Razumeo ga. Šta da radim, primetim da u stanicu ulazi čovek srednjih godina. Obratim mu se sa pitanjem da li on zna koristiti automat za voznu kartu. Kaže da ne zna, ali me uputi na
pravi put. Sačekaj voz pa zamoli nekog od mlađih, nekog od studenata, koji s njega silaze da ti pomognu. „Kartu čitaj, al’ seljaka pitaj“. Osmatram lica, sve moje vršnjake propuštam, ne gledam ih, ponašam se prepoznatljivo, uostalom moje ispisnike kao takve najpre ne primećuju prodavci u radnjama, potom prolaznici na ulicama, jednostavno vreme nam (is)curilo. Primetim studenta na čijem licu čitam digitalnu pismenost. Rado prihvati da mi
pomogne. Meni nepoznat, čak je predložio da kupi kartu uz svoj popust kao student. „Nemoj, šta ako naiđe kondukter, pa vidi na karti 30% popusta kao studenta, a sam davno ne ličim na studenta, niti imam indeks“, vajkao sam se. Ne, on uporan. I na moju rezervu da mi ipak ne pripiše popust na kartu, brzo studentski odgovori: „Recite da vas je unuk dopratio na stanicu i izvadio kartu“. Ulazim u voz. Čist, lep, bešuman, ali i strepnjom pritisnut, šta ako
kondukter naiđe i detaljnije pogleda kartu s popustom. U životu sam uvek vodio računa o tome da ne grešim, da pripadne „Bogu božije, a Caru carevo“. Gledam svoj voljeni Srem,
odsjaj njegovih ravnica i brda, ali osluškujem i korake konduktera s poznatim: „karte na pregled“. Oči jedno vide, a uši kao radari okrenute na drugu stranu. Dvovlašće. Da ne dužim.
Kondukter toga dana uopšte nije dolazio u „naš“ vagon. I još nešto, na relaciji Golubinci- Inđija posečen prvi red divlje izđikalog drveća. Više ne grebe po prozorima. Neko je primetio
Srbiju u Evropi. Zadovoljan sam, te javno pozivam studente i građane Sremske Mitrovice, Rume, Putinaca, Inđije, Beške, Sremskih Karlovaca, stanica gde voz staje, da koriste ovaj voz, udobno, čisto, brzo i jeftino. Eh, da je kojim slučajem sreće pa da me rukovodstvo železnice angažuje za svog P(i)-A(ra) imali bi koristi svi, železnica, putnici, pa možda i ja za džeparac s popustom. Prilog vozna karta s popustom kao materijalni dokaz ove priče, a i mojih
(ne)sposbnosti. Hteo bih da budem PR ali ne znam da nas je digitalna kuka i motika već uveliko potkačila. Priče su vekovima prolazile kroz različite forme: u 17. veku dominiralo
pozorište (Šekspir), u 18. veku aristokratija potencirala operu, 19. vek je doba romana, 20. vek je vreme filma, u 21. sam zatekao pipke veštačke inteligencije na Železničkoj stanici u
Sremskoj Mitrovici. A možda sam ja i … zalutao u ovaj vek.
Autor: Sinisa Korica
