Postoje ljudi koji ne odlaze tiho. Čak i kada ih više nema, ostane trag — u rečima, u delima, u tišini koja odjednom postane glasna.
Ona je bila baka. Ali nikada “samo” baka.
Bila je stub. Bila je glas razuma. Bila je borac za Laćarak, kao da je u najboljim godinama, sa snagom koju bolest nije uspela da slomi.
Vodila je svoje lične bitke daleko od očiju javnosti, ali nikada nije dozvolila da je one zaustave. I kada joj je bilo najteže, davala je najviše. Za selo, za pravdu, za red. Uvek je znala gde je mesto istini — i neumorno je postavljala stvari tamo gde pripadaju.
Na Laćaračkim vestima nismo se oprostili od nje onako kako je zaslužila. I to ostaje kao dug. Jer takvi ljudi ne prolaze usput. Oni se pamte.
Prerano nas je napustila.
A od kada nje nema, Laćarak nije isti.
Praznina se oseća, ne u rečima — već u odsustvu dela.
Pojavili su se oni koji ranije nisu smeli. Oni koje je njeno prisustvo držalo na distanci, jer istina ima tu moć da razotkrije. Dok je bila tu, znalo se dokle se može, a dokle ne.
Ovaj tekst nije samo omaž.
Ovo je podsećanje.
Da je postojala žena koja nije ćutala.
Da je postojala baka koja je čuvala selo.
I da Laćarak duguje poštovanje onima koji su ga branili — bez koristi, bez straha, i do poslednjeg daha.
Neka joj je večna zahvalnost.
I neka nas njen primer opominje da hrabrost nikada ne umire — samo pređe u odgovornost onih koji ostanu.
