Ravnica se ovde ne meri kilometrima, već tišinom. Oranice miruju, prekrivene bledim dahom zime, kao da čuvaju priče o setvama, žetvama i vrednim rukama koje su ih godinama oblikovale. Sve je ravno, široko i otvoreno – baš onako kako samo Srem ume da bude.
U daljini, kao tiha straža, nazire se Fruška gora. Ne nameće se, ne traži pažnju, ali je tu – da podseti da ravnica ima svoje granice, a ljudi svoje oslonce. Između zemlje i neba, između sela i planine, Laćarak stoji mirno, postojano, svoj.
Ovo je pejzaž koji ne viče lepotom, već je šapuće. Onaj koji razumeš tek kad zastaneš.
