Laćarak se jutros probudio tiše nego inače.
Sneg je prekrio klupe, drveće i staze kao da je neko nežno spustio beli pokrivač preko sela. U parku vreme stoji — klupa čeka prve korake, borovi šapuću pod težinom pahulja, a tišina ima svoj zvuk.
Između stabala, zastava mirno stoji, uspravna i dostojanstvena, kao čuvar zimskog mira. Sneg ne briše boje Laćarka, samo ih utišava — da se lepota vidi sporije, pažljivije.
Ovo nije samo zimski prizor.
Ovo je trenutak kada selo diše punim plućima, kada hladnoća greje uspomene, a tišina govori više nego hiljadu reči.
