Iako je nadaleko poznato da je Laćarak najveće selo u Sremu, pa i šire, samo mali broj ljudi zna da severno od ovog mesta, oko 2 kilometra u pravcu Fruške gore, postoji vikend naselje koje je od milošte prozvano Laćaračko brdo.
Oko dvadesetak vikendica razbacano je po padini u dva reda, između njiva sa kukuruzom i pšenicom koje ih okružuju. Pogled sa ovog mesta dobacuje daleko, pa se vide i Mitrovica i Laćarak, ali i sela razbacana po južnoj fruškogorskoj padini kao niska bisera. Ovde, na Laćaračkom brdu, nema stalnih stanovnika, sem nekolicine vikendaša koji dođu ovamo u proleće, a odu u kasnu jesen, dobrovoljno izgnani dovoljno daleko od gradske vreve i seoskih naklapanja, praznih političkih priča i televizijskih rijalitija.
Jedna od vikendica u posedu je Aleksandra Umetića, profesora fizičkog vaspitanja u kuzminskoj osnovnoj školi. Kad god nađe slobodnog vremena, on dođe ovamo iako ima kuću u glavnoj laćaračkoj ulici. Posadio je male plantaže grožđa, šljiva i lešnika, te mu košenje trave i orezivanje dođu kao terapija od mučne urbane žurbe.
“Laćaračko brdo je nastalo pre nekoliko decenija, kada je par Laćaraca na ovom prostoru koje beše ničije, zaraslo u šiblje i divlju travu, ozidalo prve vikendice i uredilo ceo taj prostor.”, priča Umetić dodajući da je jedan od tih pionira bio i njegov otac.
“Ovde nema struje ali ima mira, svežeg vazduha koji donosi vetrić koji neprestano piri sa Fruške gore i tišine. Iskopali smo bunare iz kojih pijemo vodu, proverenog kvaliteta, kakvog nema nigde u gradu”, pokazuje ka Mitrovici čiji se obrisi vide u daljini.
Vilinsko brdo
Umetić tvrdi da je prvobitno Laćarak upravo ovde nastao, pa su se ljudi kasnije preseljavali ka obali Save kako bi bili bliže reci gde su imali svoje lađe kojima su pecali ribu i prevozili teret. Zahvaljujući tom lađarenju, Laćarak je i dobio svoje današnje ime, a ovaj prostor je ostao da se naziva samo Brdo.
“Brdo se sastoji od nekoliko brežuljka i padina među njima koje se zovu Stari Laćarak, Vilinsko brdo, Avarska dolina i Izvorac”, kazuje Umetić objašnjavajući njihova imena.
I dok je za Stari Laćarak objašnjeno poreklo imena, nije zgoreg napomenuti i da je Vilinsko brdo to ime dobilo zato što su, nekad, vikendaši na njemu viđali vile kako igraju kolo. Umetić pretpostavlja da je na to prikazanije uticala i domaća rakija ili vino pijeno tokom noći, no za to nema strogo naučnu potvrdu. Avarska dolina je mala padina preko koje je prolazio rimski put i tu su, skupljači antičkih vrednosti, pronalazili novčiće sa likovima sirmiumskih careva.
Pored nje je prostor Izvorac gde je nekad bio pravi, pravcati izvor vode koji je, iz nekog razloga, presušio i netragom nestao.
“Kako doći do Laćaračkog brda?”, pitamo Umetića iako je, po prirodi stvari, on navikao u svojoj kuzminskoj školi da postavlja pitanja. Ovaj puta dužan je da daje odgovore dok donosi domaću rakiju, svojom rukom prizvedenu i hvali se vinom sa njegove plantaže. Naravno, uz sve ide i mešano meso na stolu jer je svež vazduh, pun kiseonika, našim organizmima podigao apetit.
“Ima dva puta kojima se može doći, iz centra Laćarka, pravo kroz Školsku ulicu, a može da se stigne i sa asfaltnog puta koji spaja Mitrovicu sa Manđelosom, kada se pored nekada čuvenih kafana “Kod gurmana” i “Čarde” skrene ulevo, ka Čalmi.”, odgovara nam domaćin.
A ima razloga da se dođe ovamo, pa i pazari neka od preostalih parcela ili vikendica, naročito danas, kada se nedostatak struje može nadomestiti solarnim panelima.
“Bio je ovde jedan čovek, znao sam ga lično, kojem su lekari davali par meseci života, možda godinu, jer su mu pluća bila upropaštena, on bi dolazio ovamo u proleće, već u martu i ostajao do prvih snegova.”- kaže nam ovaj profesor fiskulture, poentirajući:
“Živeo je još dvadeset godina! Eto takav je vazduh ovde, i život bez stresa i ovih modernih sprava što razaraju i telo i duh.”
Na kraju, u odlasku, uzalud se okretasmo ka onom delu naselja koji se zvaše Vilinsko brdo, no jedino su listovi obližnjih voćnjaka i busenje trave, titrali pod blagim ravničarskim povetarcem, lagano se uvijajući kao da oni igraju kolo umesto vila.
(M. Milivojević/foto: D. Ilić)
