Nebo nad Laćarkom večeras izgleda kao da je neko prosuo boje kroz samu tišinu.
Ljubičasti oblak se razliva preko horizonta, a ružičaste nijanse tiho gore kao da najavljuju zimu koja dolazi na mekim prstima.
Ispod tog širokog neba, selo ćuti, ali se negde u daljini vidi da svetla ipak dišu — kao da Laćarak trepće dok se sprema za još jednu dugu zimu.
Ovo je onaj trenutak kada se čovek na tren zaustavi, udahne hladan vazduh i shvati da decembar ume da bude i nežan, kad mu to dopustimo.
Nebo u svom najlepšem zimskom izdanju — tiho, široko i puno boja koje se javljaju samo onima koji zastanu da ih vide.
