Daleko od očiju javnosti, u ataru Zabran u Laćarku, raste divlja deponija koja iz dana u dan postaje sve veća i opasnija. Otpad se ne baca samo na jednu lokaciju – raznosi se i po putu, toliko da je poljoprivrednicima gotovo onemogućen prolaz do njiva.
Mora li ovako? Gde je granica?
Pored gomila smeća, na terenu se mogu videti i tragovi ispuštanja raznih odvratnih tečnosti. Širi se nesnosan smrad, a prizori sa lica mesta su takvi da pojedine fotografije mogu izazvati mučninu – ne preporučuje se gledanje pre obroka. Ovo više nije samo estetski problem, već ozbiljan rizik po životnu sredinu, zemljište, podzemne vode i zdravlje svih nas.
Posebno zabrinjava činjenica da se deponija nalazi u ataru, daleko od kuća i svakodnevnog pogleda javnosti. Kao da je neko računao na to da će baš zbog udaljenosti sve proći neprimećeno. Ali priroda ne zaboravlja. Ono što se baci u zemlju danas, sutra može završiti u vodi, usevima i na našim trpezama.
Čak i ako se lokacija očisti – a mora se očistiti kad tad – postavlja se ključno pitanje: ko garantuje da se otpad neće ponovo bacati na istom mestu ili premestiti nekoliko stotina metara dalje? Bez odgovornosti i kontrole, problem se samo seli, ali ne nestaje. Nemojmo samo ono “da nadležni urade svoj posao”, nadležan je svako od nas kome padne na pamet da baca otpad gde stigne. A i ne postoji toliko kamera na planeti Zemlji koliko bi bilo potrebno, ili možda da sve pretvorimo u Velikog brata (čitaj Zadrugu)?
Ovo nije pitanje politike, već osnovne kulture i odgovornosti prema sopstvenoj sredini. Atar Zabran ne sme da bude ničija privatna deponija. Jer kada pojedinci uništavaju prirodu, posledice ne snose samo oni – snosimo ih svi.
