Danas se navršava 31 godina od početka zločinačke operacije, pogroma „Oluja“, događaja koji je za srpski narod ostao simbol bola, progona i jednog od najvećih egzodusa u novijoj istoriji. U samo nekoliko dana ugašeni su brojni životi, dok su stotine hiljada Srba bile primorane da napuste vekovna ognjišta, noseći sa sobom tek ono što je moglo da stane u traktor, automobil ili u ruke.
Iza njih ostale su kuće, imanja, grobovi predaka, crkve, uspomene i čitavi životi građeni generacijama. Pred njima su bili samo neizvesnost, tuga i nada da će negde pronaći mir. Slike beskrajnih kolona izbeglica, uplakane dece, starih koji su poslednji put pogledali svoje domove i porodica koje su preko noći ostale bez svega, i danas bude tugu i podsećaju na cenu koju su platili nevini ljudi.
Među onima koji su morali da krenu u nepoznato bilo je mnogo porodica koje su svoj novi početak pronašle upravo u Laćarku. Naše selo nije ih dočekalo kao strance. Dočekalo ih je kao ljude kojima je bila potrebna pomoć, razumevanje i prilika da ponovo izgrade život.
Vremenom su postali neraskidivi deo naše zajednice. Danas više nisu „izbeglice“ niti „došljaci“. Oni su naši prijatelji, komšije, kumovi, kolege i braća. Njihova deca odrasla su zajedno sa našom, zajedno su učila prve korake, igrala fudbal na istim terenima, sedela u istim školskim klupama i gradila budućnost u mestu koje su prihvatili kao svoj dom.
Zato je sećanje na „Oluju“ mnogo više od istorijskog datuma. To je sećanje na nevino stradale, na ljude kojima je oduzeto pravo da ostanu na svojim ognjištima, ali i podsećanje koliko su ljudskost, solidarnost i otvoreno srce važni u najtežim vremenima.
Neka se nikada ne zaborave oni koji su izgubili živote, niti oni koji su zauvek izgubili svoj zavičaj. A nama u Laćarku neka ostane ponos što smo mnogima pružili priliku da ponovo pronađu dom, sigurnost i zajednicu u kojoj su danas ravnopravni članovi – naši ljudi, naše komšije i naša braća.
Večna slava svim stradalima i večni pomen svima koji su zauvek ostali na svojim ognjištima
